ПИПАУГС - Добродошли



Oд 2010. године Проф. др Велимир Љ. Ћеримовић у оквиру програма ПРВОГ ИНСТИТУТА ПЕЈЗАЖНО-АРХИТЕКТОНСКО-УРБАНИСТИЧКОГ ГРАДИТЕЉСТВА СРБИЈЕ (ПИПАУГС) у оснивању окупља стручне и научне кадрове и друга референтна лица и асоцијације којима се презентује и са којима се развија и афирмише "3Д" програм изучавања и едукације у области пејзажно-архитектонско-урбанистичког градитељства, стваралаштва, културе, уметности и градитељско-урбане и црквено-народне баштине. Смисао тога јесте да се кроз објављивање стручно-научних радова, јавност рада, кристализацију и синтетизовање релевантних знања из те области, дође до утемељене кадровске и програмске претпоставке за његову стручно-научну зрелост, оправданост, високообразовну институционализацију, афирмацију и одрживи рад, деловање, послање (мисија) и коначно његов одрживи развој и опстанак као релевантне стручно-научне институциje / установе.

Разлози за такве иницијативе постоје већ више деценија, јер поменути департмани пејзажне архитектуре и екоурбанистичког планирања оскудевају у примени и афирмисању "3Д" знања и још увек афирмишу напуштене, застареле и неодрживе "2Д" теорије и спекулативне "2Д" "патенте". А у вези са департманом православне црквене порте оскудева се, али су и недовољно доступна већ достигнута знања о архетипском концепту и програму, хијерофаничном и теофаничном genius loci, о развоју и типологији облика православне црквене порте, као и битним разликама између светог и профаног простора.

На исти начин, мало је познато да се у вези са савременом "3Д" визијом пејзажно-архитектонско-урбанистичког градитељства, само у првој и почетком друге деценије 21. века аутор овог текста и оснивач овог првог облика електронско-институционалне презентације и доступности објавио је импозантан број стручних и научних прилога у разним стручно-научним часописима, зборницима са стручно-научних конференција, симпозијума, али и другим публикацијама. Неки стручно-научни прилози су доступни на електронској адреси сaмих часописа "Савремено градитељство" и "Простор" или www.arhitektura.rs , а неки на адреси Српског цитатног индекса (СЦИ-индекс) на којој се налазе часописи "Изградња", "Гласник Српског географског друштва", "Зборник Матице српске за ликовне уметности", "Наслеђе", затим "Архитектура и урбанизам", "Архитектура" итд..

Отварање овог WWW-сајта треба да омогући већу доступност стручно-научног рада у области пејзажно-архитектонско-урбанистичког градитељства Србије и тиме га кроз виши ниво комуникације и разумевања приближи циљним групама као савремени, релевантни и друштвено корисни стручно-научни дискурс.

Департман пејзажна архитектура



Када је у питању Департман пејзажне архитектуре, поводи и разлози у вези с тим су бројни, поготово што је у досадашњој увреженој и неодрживој прагми и квазизнањима о изворној пејзажној архитектури једнострано изражена и неселективно предоминантна и тобоже једино позната и важна еколошка димензија пејзажне архитектуре, и што су због тога темељно и неодрживо извитоперене и маргинализоване првобитне историјске, културне, духовне, социјалне, уметничке, пејзажне, градитељске, урбанистичке, резиденцијалне, рекреативне и друге специфичне димензије њених физичких ("3Д") структура и артефаката. Тиме је запостављена чињеница да је пејзажна архитектура кроз своје првобитне античке облике вртне и парковне архитектуре знатно старија од екологије која се као научна дисциплина јавља тек у другој половини 19. века. У вези с тим зна се да у време антике ..."Грци нису користили нити знали за термин екологија. Назив и прву дефиницију екологије, као науке (...) дао је знаменити немачки зоолог и природњак Ернст Хекел (...) 1866. године"... Према томе, пејзажно-архитектонски "3Д" објекти кроз градитељско-урбану историју, настали су из стваралачких и духовних побуда, те естетских и функционалних потреба као вртно и парковно-културне и градитељско-урбане структуре.

Затим, иако актуелни Закон о културним добрима у Србији не познаје и деценијама игнорише и маргинализује културно-парковно наслеђе Србије, и чак његове стилско-градитељски вредне објекте квазистручно сврстава, третира и поистовећује само са заштићеном околином културног добра, а на основу Закона о заштити природе многи планирани, пројектовани и грађени објекти културно-парковног наслеђа неуко и неодрживо су проглашени само као природна добра, јасно је да оно и поред таквог квазистручног третмана и сврставања ипак постоји, и да оно као такво спада у градитељско-културну и пејзажно-урбану, а не у природну баштину Србије.

Дакле, планирани, пројектовани и грађени објекти културно-парковног наслеђа Србије нису и не могу бити природна добра, јер они нису природна или божија творевина и у њима невладају природни процеси. Значи, планирани, пројектовани и грађени објекти културно-парковног наслеђа Србије представљају градитељско-културна и пејзажно-урбана добра и у њима владају урбани процеси, док су природна добра божја или природна творевина у којима владају природни процеси. На основу тога није тешко закључити да се природна добра непланирају, непројектују и неграде.

Департман екоурбанизам



Када је у питању Департман екоурбанизма, исто тако у теорији и пракси урбанистичког и просторног планирања још увек владају "2Д" доктрине које се након увођења интегративног планирања 70-тих година 20. века, једино још односе на планирање пејзажно-урбаних структура и објеката. На тај начин, њима се одузима трећа димензија због чега објекти и артефакти пејзажне архитектуре немају градитељски, културни или уметнички идентитет, физички субјективитет и урбани легалитет.

Оваква уврежена, застарела и неодржива, али још увек присутна "2Д" теорија и пракса, већ деценијама спекулативно спроводи пренамену и рушење објеката и артефаката пејзажне архитектуре, по чему је врло познат и поучан случај "Петог паркића" у Београду, али и многих других које грађани ипак нису могли спасити и сачувати од псеудоурбаних активности агресивног и бескрупулозног инвеститорског урбанизма. Таквим неодрживим, али узакоњеним "2Д" приступом или "патентом", готово свакодневно објекти пејзажне архитектуре или њихови делови се по потреби псеудоурбанизују, односно преводе и своде на ексклузивну грађевинску парцелу за будуће псеудоурбане активности, што само доприноси стварању непожељног и неодрживог урбаног дисконтинуитета и неодрживој дерегулацији и деградацији наслеђене или новостворене урбане супстанце.

Значи, уместо примене "3Д" планирања пејзажно-урбаних структура, реч је о имплементацији и афирмисању виртуелног, превазиђеног и неделотворног "2Д" антисистема тзв. зелених површина који је уврежен као неодржива тековина већ одбаченог "2Д" планирања, пројектовања, изградње, па и "2Д" управљања простором урбаносрединског пребивалишта или боравишта, затим предеоног пејзажа и животносрединског станишта као најширег животног оквира.

Затим, недостаје и учење о екореципроцитету и непожељном и неодрживом урбаном и просторном дисконтинуитету између социјалних структура (потреба) и једнако важних пејзажно, ниско и високо грађених физичких ("3Д") структура урбаносрединског пребивалишта или боравишта и животносрединског станишта. Исто тако, неодрживо је квазистручно изједначавање пејзажне архитектуре са пуким еколошким тзв. озелењавањем. Потом, неодрживо је свођење пејзажне архитектуре на хортикултуру, а поготово потирање треће димензије објектима, системима и артефактима пејзажно-архитектонског градитељства, стваралаштва, културе, уметности и културно-парковног наслеђа.

Нa нивoу неодрживе "2Д" едукације, данас још увек нема довољно свести о свим штетама које су последица чињенице да се урбано и регионално планирање налази у лавиринту спекулативне и неодрживе комбинаторике "2Д" и "3Д" доктрина, терминологије, едукације, регулативе и управљања простором. Такво стање ствари допринело је волшебном узакоњивању мимикријских и спекулативно-урбанистичких "2Д" "патената" који као неодрживо узакоњене регуле и данас сасвим легално и увелико афирмишу хегемонију капитала и псеудоурбанизацију градова и насеља без обзира на социјалне, амбијенталне, културне, духовне, еколошке и друге последице дерегулације, деградације и дисконтинуитета наслеђене или новостворене урбане супстанце.

Департман православна црквена порта



Када је у питању Департман православне црквене порте, данас посебан проблем представља непознавање и незнање о разликама између светог и световног простора. Након успешног уздизања и развоја црквеног живота, културе, уметности и градитељства у средњовековној Србији, после Другог светског рата на целом помесном подручју Српске православне цркве волшебно се спроводила његова вишедеценијска детрадиционализација, дерегулација, деградација и маргинализација. Ова успешна и узлазна српска средњовековна црквено-духовна и црквено-градитељска фаза, као и пожељни еволутивни развој, волшебно су прекинути у другој половини 20. века. То је време када због идеолошког застрањивања антицрквеног режима и естаблишмента после Другог светског рата долази до секвестирања црквених непокретности, економског сиромаштва, али и острашћених погрда, изнуђених фобија, застоја и великих пауза у овој важној области црквено-народног живота, културе, уметности, духовног, просветитељског и стваралачког рада и деловања.

Након Другог светског рата у том смислу најбоље говори пример секвестрације непокретности и разбијања, али и деградацији органског јединства светог волумена на Врачару, Ташмајдану и такође, њима још сличним и бројним примерима у ужем и ширем окружењу. Све је то последица вишедеценијског режимског ометања и пролонгирања коначне изградње, било парохијске порте на Ташмајдану, било репрезентативне црквено-престолне целине (порте) Патријаршије Српске православне цркве на Врачару. То се битно одразило на постмодерну детрадиционализацију храмовног спољашњег светог простора или порте, али и последично опадање интереса за црквено-градитељство, не само у престолном Београду, већ и у целој Србији и свим српским земљама.

На овај рестритктивни однос према црквеном градитељству надовезује се још постмодерна секуларизација друштва и њен утицај и деловање на опадање црквено-градитељских активности. А све то заједно и данас утиче на маргинализовање и одбацивање универзалних, а поготово наслеђених традиционалних или познатих, проверених и већ давно усвојених ортодоксних, ортопраксичних и ортоградитељских тековина, творевина и вредности.

Данас посебно велики проблем представљају речници страних речи (Милан Вујаклија (1970), стр. 751. и Братољуб Клаић (1978), стр. 1071.), јер њихови аутори сасвим погрешно, неодрживо и готово јеретички тумаче да је православна црквена порта уствари световно црквено двориште. Дакле, реч је о (не)научном или световном лаичком приступу и тумачењу и третирању светог волумена православне црквене порте, по којем она (порта) тобоже и уствари није свети, ни обредни, ни религиозни простор ни целина. Тако ауторско (не)знање, (вероватно из нехата), и последично дуготрајно ћутање компетентних и надлежних црквених институција о овом увреженом и штетном превиду, а можда режимски подстакнутој или суптилно подметнутој симплификацији теофаничног (богојавног) и хијерофаничног (изливносветог) genius loci или светог култног места и волумена, може се третирати као вишедеценијски пропуст, који се чак може подвести под световно индивидуално или институционално суптилно, неосетно, волшебно и вешто подметнуто посветовљавање или јеретизацију светог волумена.

Дакако, то већ има дугорочно несагледиве последице модерног, постмодерног, антицрквеног, идеолошког и неодрживог застрањивања, затим упрошћавања, посветовљавања и детрадиционализације њеног спољашњег светог обредно-религиозног простора и волумена. У вези с тим, требаће пуно времена и стрпљења да се овакве писане и савршено прикривене, и дефакто суптилно упаковане и световно прихваћене, волшебно уведене и уврежене грешке са вишедеценијским и непроцењиво штетним дејством поправе и заувек исправе у поменутим, службено одобреним и објављеним речницима страних речи.

Из овог контекста произлази да је ту заправо реч о обичном или световном српском дворишту или турској авлији. Дакле, нема ни помена да је то теофанични (богојавни) и хијерофанични (изливносвети) genius loci који је задобио ореол нове твари или утеловљене светости као новостворене вредности и места са којег зрачи благотворна света или посебно духотворна и боготворна енергија. Из тога је видљиво, да у случају поменутих речника страних речи постојећа и неутемељена објашњења о светом волумену православне црквене порте су контрапродуктивна и веома штетна.



Проф. др Велимир Љ. Ћеримовић


Cheap Nike Shoes cheap Mobile phone wholesale Soccer jerseys wholesale Cheap jerseys wholesale Nfl jerseys Wholesale NBA Jerseys cheap tumi backpack Dynamo, Kiev Cheap power tools wholesale Mlb jersey cheap off white cheap anello backpack cheap RayBan Sunglasses cheap swiss gear backpack wholesale Ncaa jerseys wholesale the north face backpack cheap fjallraven backpack cheap gymshark clothes wholesale Nhl jerseys cheap Oakleys Sunglasses
Wholesale jerseys |